BL!N PRIČA/OD BEOGRADA DO IRIGA: Stopljen sa asfaltom dok sunce prži

Ponedjeljak | 27.08.2012.

Sunce dobrano prži, dok odmičem kroz Bečmen ka Petrovčiću. Poznate fasade sremskih kuća, dremljivo su zurile kroz prozore spuštenih roletni. Cureći iz pora, znoj je pravio od majice baru. Raskrsnica puteva, me ispljuvava kružnim tokom u pravcu Pećinaca. Kratak pusti dio poljane do sela Karlovčić, nagovještava veliki dio Srema

OD BEOGRADA DO IRIGA

Piše: Branislav Makljenović

Nedelja me budi vrelim suncem. Moglo je to i ranije, ali se razvlačim po krevetu. Brzo pod tuš, da voda razbudi ostatke sna. Malo hrane i puno vode, popunjava moj, prastari, ranac. U 7h sam se raspustio Surčinskim ulicama. Cilj vožnje-Irig, ispod Fruške Gore. Razrađenu  rutu iz karte, nosim u glavi. Stavio sam kacigu preko, da ne ispadne. Sunce dobrano prži, dok odmičem kroz Bečmen ka Petrovčiću. Poznate fasade sremskih kuća, dremljivo su zurile  kroz prozore spuštenih roletni. Cureći  iz pora, znoj je pravio od majice baru. Raskrsnica puteva,  me ispljuvava kružnim tokom u pravcu Pećinaca. Kratak pusti dio poljane do sela Karlovčić, nagovještava  veliki dio Srema. Krivina od skoro 90%, me uvede u centralnu ulicu, koja se potom upravila, do susjednog sela Donji Mravinci. Raskošna garderoba ogromnih njiva se sasušila. Tužno  pognute glave suncokreta, klimaju u pozdrav ponekom prolazniku, na četiri točka. Kukuruz, zastao u rastu, snuždeno  lepeće ublijedelim liskama. Depresivan prizor  me tjera da ubrzam tempo. Pogledam u nebo. Najavili su nepogode u popodnevnim satima. Cureće plavetnilo je uprskano  bijelim, raspršenim cirusima. Nema najave prijetnje.

Kroz Pećince prolazim oko 9h, već prilično spržen. Dosipam vodu kroz grlo, svaki čas. Nadvožnjak iznad auto-puta, me usmjerava za Rumu. Selo Dobrinci se prostrlo kraj puta. Ne daje nikakav povod za zaustavljanje. Sledeći su Kraljevci. Tu odlučih da kraljevski doručkujem. Prazna čuvarska kućica, dade mi dovoljno hlada. Pult je poslužio kao šank. Nedaleko odatle su počinjale dugačke njive, zasijane lubenicama i dinjama. Dlakavi šar-planinac je krupnim glasom objavio da nisam poželjan. Ignorišući lavež, jeo sam polako, uživajući. Zamišljeno posmatrajući okolinu, dovrših obrok. Iza leđa čuh prijeteće režanje. Veliki primjerak psećeg roda, je izašao iz ograđenog dijela, riješivši da me otjera sa svoje teritorije. Nelagodan osjećaj mi se proširio ispod kacige. Laganim koracima, dođoh do „Kobre“ i sa dva-tri okreta pedala, napadoh lokalnu cestu. Osvrnuh se na tren. Dlakavi poznanik se vraćao u svoje carstvo, blago mašući repom. Uljez je otjeran!

Ostavljam Kraljevce njegovim stanovnicima, koji su izložili proizvode iz svojih njiva pred ulaze u imanja. Paradajz, krompir, luk, lubenice...Miris se je golicao nozdrve.  Vozeći se kroz ravnicu, svaki put imam utisak, da ulazim u beskraj.  Ruma me je razuvjerila. Raskrsnica lokalnih i regionalnih puteva. Nisam ušao u grad. Skretanje desno me je uputilo ka Novom Sadu i upravilo za Irig. Već sam  poprilično vreo, puput asfalta, na koji je kidisala „Kobra“ svojim gumama. Na tabli je pisalo 12km. U dobrom sam tajmingu. Pred ulaz u Irig benzinska pumpa. Da li da mu kažem da sipa do vrha!? Ipak, produžih. Možda je neki namćor, koji ne zna šta će sa šalom! Iz čiste ravnice nastupi nizbrdica. Spustih se za tren do prvih kuća. Uf! Poslednje su bile na brdu. Znao sam da me čeka uspon. Nekako se dokotrljah do gradskog parka, pa nazvah prijatelja Pavla. Sramota da prođem, a da se ne javim. Moju ideju da popijemo neko piće u centru, zamjenio je pozivom kod njega, u stan. Uz iscrpne upute do zgrade, ja sam uspio da odem na drugi kraj grada. Onda je nastupila potjera, pa se bez žrtava nađosmo u pravoj ulici. Njegova supruga, Ruža, me je izčupala iz nepoznanice. Sledeći sat je prošao u finom druženju. Popio sam hektolitar vode i domaću rakiju. Pavle i Ruža su planinari, takođe, pa smo imali dosta tema za razgovor. Spremaju se, ovih dana, u pohode Durmitoru. Biće utisaka po povratku. I dobrih fotografija. Kćerka Vanja ide njihovim stopama. Dobro čeljade.

OD BEOGRADA DO IRIGA

Poslušah Pavla i za povratah izabrah put pored manastira Krušedol. Pozdravih dobre domaćine i otisnuh se nizbrdo. Naravno, iza prve raskrsnice cerila mi se u oči, poprilična, uzbrdica. U 13h, na 40C nije baš prijalo. Opet, nagrada u vidu Fruškogorkih obronaka, je sledila odmah. Put star, uzak ,krivudav. Čas propada, čas je ravan. Kad pomislim, evo laganih obrtaja, izbeči se,odjednom, brdo tražeći dodatni znoj. Kod skretanja za Neradin, ozidan izvor, ledene vode. Samo zlato, na putu. U sjeni drveća, odmaraju vlasnici četvorotočkaša, sa svojim saputnicima. Popih malo vode, oprezno. Takav kontrast nisam očekivao. Popunjenih rezervi, nastavih put. Ubrzo me manastir Krušedol dočeka iza spuštajuće krivine. Opasan dugačkim zidinama, mirno se razmeškoljio po velikom parku. Uređeno zelenilo je pojačavalo utisak sveopšteg mira. Iskoristih predah da obiđem zdanja. Crkva okružena cvjećem sa svih strana, čuvala je zapise o svom postojanju. Podignuta  između 1509 i 1514g, posvećena Blagoveštenju. Đorđe Branković je dao podići, pa je tu i sahranjen. I Kralj  Milan Obrenović je našao vječni mir, pod istim krovom. Nije bilo vremena za duži boravak. Neadekvatna garderoba mi  je uskratila ulazak u crkvu. Malo opuštanja i par fotografija, pa se moralo krenuti dalje.

Spuštanje kroz selo Krušedol, je donosilo opijenost mirisima iz  voćnjaka. Susjedni Maradik, čist i uparađen, samo me je,nešto boljim asfaltom, uputio ka Inđiji. Izlazim na stari novosadski put, koji me dočekuje u novom ruhu. Do Inđije su mi oko ušiju zujale muhe, oko noge automobili. Tri popodne, odkucava paklenom vrućinom. Pijem vodu kao kamila. Samo što mi iz ušiju ne šišti para. Mogao sam pod kacigom i nešto skuvati. Po uputi, iz centra Inđije skrećem desno, za selo Golubinci. Kraća dionica puta je skakutavo, rupičasti asfalt.  Potpuno istrešen, kao posle jahanja prgavog bika, uklizih u ljupki centar. Mjesta u ravnici, skoro sva ista. Ipak, razlikuje ih ljubav njihovih žitelja. Ovdje se baš trude da ga očuvaju. Crkva ušuškana u portu, davala je nedelji svečanu notu. Dok sipah vodu sa česme na trgu, dva klinca me znatiželjno odmjeriše. Valjda nisu odavno vidjeli nekog tako prašnjavog i znojem ulijepljenog. Na putu za Pećince, prolazim kroz Popince i tu završava nepoznati predio. U Pećince ulazim okolnim putem, u centar. Proslava na trgu, okupila dosta svijeta. Djeca se igraju balonima. Obližnja livada ugostila luna park. Drečeći zvuci turbo-folka, prijetili su da oštete ovo malo sluha.

Pronađoh izlaz iz gradića, grabeći u susret sumraku. Jedva primjetih sivilo na nebu. Negje na pola puta do Karlovčića, zazvoni telefon. Pavle me pita dokle sam stigao. Tek kad pomenu nevrijeme u Irigu, pogledah iza sebe. Čitava planina crnih oblaka se približavala, jureći preko kukuruza. Rekoh Pavlu da je sve u redu, i ubrzah kotrljanje. Mada tek 17h, odjednom se smrači, kao u loncu. Nigdje žive duše na cesti.  Olujni  vjetar zaduva tako naglo i jako, da me potpuno zbacio u ivicu. Iznanađeno sam stegnuo volan jače, dok  me je po vratu grebao strah. Podižući sve iz polja, bacao je preko puta. Listovi kukuruza su ličili na primitivna koplja u letu. Pomislih da je najbolje da se bacim u kanal pored njive. Kratkotrajan nemir, sam odgurnuo, vidjevši da će oluja da potraje. Odlučih da se prepustim prirodi i uživam u rijetkoj prilici. Nastavih vožnju, svom snagom odupirući se  snazi vjetra. Položaj bicikla, kao da ulazim u krivinu od 90%. Vidim prve kuće u selu. Crpim sve da ih se domognem. Munje obasjavaju crnilo. Gromovi ubrzano ispuštaju nagomilanu energiju. 

OD BEOGRADA DO IRIGA

Prve kapi kiše se pretvaraju vreli tuš. Upadam u selo kao sablast. Ispred prodavnice, prihvati me tenda. Ispijači piva me zabezeknuto gledaju. Pričekah destak minuta. Još nije krenulo punom parom. Čeka me 20-tak kilometara do kuće. Odmjerih nebo, nijemo se pitajući-da li da krenem? Odmjeri i ono mene, potpuno ravnodušno. Stegoh zube i volan, pa odklizih po mokrom asfaltu. Jutarnja idila je prerasla u popodnevno ludilo. Stižući do kružnog toka, pred Petrovčić, stiže me i jači talas pljuska. Udruženi, vjetar i voda, poigravali su se, polijevajući me u talasima. Rijetki automobili su me zaobilazili u širokom luku. Valjda da me ne isprskaju. Bez pola duše stižem u selo.

Ukotrljam u portu crkve i sklonim se pod hladnjak. Ispod zaštitnog krova posmatram  kovitlac opalog lišća. Sve češće munje dovode gromove u blizinu. U trenu me jedna osvijetli, kao  snažnim blicem. Nije bilo fotografije. Potpuno mokar i zgužvan, jašem dalje svog  gvozdenog „Capriola“. Takvo kupanje mu do sada nisam priuštio. Valjda neće zarđati!? Kroz Bečmen protičem kao potok. Curim, dok  fok fijuče na sve strane. Grlo mi ropće, puno mokre prašine, dok u sebi vrištim AC/DC temu: „Highway to Hell“!! Dvostruko se  naprežem, okrećući pedale. Naočare za sunce mi služe kao šoferšajbna. Ništa ne vidim, ali i nema se šta ni  vidjeti. Mokro čudovište je zajahalo nedelju. Kao ništavni oblik postojanja,  ujahah u Surčin. Stadoh  pred samoposlugu, da kupim pivo. Prodavačica poče da vrišti, kao da sam duh! Vrisak se pretvorio gromoglasni  smjeh. I sam sam bio zavijen u blatnjavi osmjeh. Ostavivši  jak utisak kod osoblja prodavnice, vratih se u zagrljaj vodenoj stihiji. Par stotina metara do kuće, je odisalo olakšanjem. Ne baš „trijumfalno“, prođoh kroz kapiju. Parkiram „Kobru“ u odaju, pa se, na klimavim nogama, uvukoh pod trem. Kuća se nekako smanjila, kao isprepadana. Nađoh hodnik u mraku. Skidam sve sa sebe, bauljajući do kupatila, pod tuš. Blaženo zadovoljstvo pod ovim oblikom kapljica, narasta. Vraća se dovoljno snage u hodaljke, pa uspjevam da pristavim vodu za kafu. Pronalazim udobnu pozu na ležaju u dnevnom boravku, dok otvaram, ledeno hladnu, limenku piva. Popsssssssssssšššššš.

Kroz otvorena vrata čuje  se umanjen huk.  Priroda je promovisala svoju  raskošnu moć, unoseći red u čovjekov nered...

 
BL!N MAGAZIN

comments powered by Disqus

Transparency International BiH


Promo


DEUTSCHE WELLE